Освајање пажње уметничке јавности Новог Сада и запуштених лагума Петроварадинске тврђаве, започето крајем педесетих – почетком шездесетих година 20. столећа, резултирало је великим ентузијазмом неколицине ондашњих младих уметника, који су данашњи наши корифеји новосадске ликовности попут Јована Солдатовића, Бошка Петровића, Александра Лакића, Стевана Максимовића, итд… Целокупна атмосфера потребе за новим изразом те истраживањем у пољу модерности ће заокупити и визију и свест Бошка Петровића и Етелке Тоболке, који су полазећи од естетичке поруке да је ондашњој југословенској уметности, потребно нешто ново и другачије, били идејним творцима и покретачима „Атељеа 61“.
Тако ће Решењем ондашњег Народног одбора Општине Нови Сад, заведеним под бројем 047035/61 од 28. фебруара 1961. године и званично ове визије Петровића и Тоболке заживети, управо у просторијама самог атељеа Бошка Петровића.
Настала у конвергирању француске и фламанске традиције и домаћег наслеђа ћилимарске технике ткања на разбоју, таписерија је као аутономни, визуелни медиј у нас прешла завидан пут од наивних, пионирских експеримената до аутентичних и оригиналних остварења, који прате савремене светске уметничке токове. У Збирци „Атељеа 61“ која броји преко 260 експоната, нашла су се дела бројних знаменитих уметника чије је деловање и рад најбољи репрезент постојања појма савремене уметности у Србији.
Године 1980., опет одлуком градских власти „Атеље 61“ постаје установа од посебног друштвеног значаја, тада излагачком делатношћу покривши апсолутно целокупну територију Југославије и земаља у окружењу, али и Северну и Јужну Америку, Европу и азијски континент. Године 1997. у оквиру „Атељеа 61“ почела је са радом Школа ткања, 1998. колонија таписериста, а 1999. године је у Бастиону Леополда И, најстаријем објекту Петроварадинске тврђаве, отворена јединствена галерија таписерија, која је добила назив „Бошко Петровић“ по утемељивачу таписерије у нас.
Данас, као јединствени центар таписеријске уметности у Србији, али и региону Западног Балкана, те један од неколицине у свету у којем се систематски изводи, негује, чува и популарише таписерија, „Атеље 61“ је након више од пола века постојања постао једна од релевантних референцијалних чињеница за историју идеја, тенденција и резултата наше уметности таписерије од друге половине 20. столећа до данашњице.